Put za Beograd (…ili molitva za mrtve)

Volim da putujem. Ali pri tom ne mislim na putovanje u onom mondenskom smislu, danas tako često korišćenom po rubrikama “Džet-set” i “Zabava”, u kojima prosto ne možete da se odbranite od preporuka za krstarenja, divne šoping ture po Aziji i Latinskoj Americi, te silom odlepljujete ruke od tastature da odmah ne otkucate broj svoje kreditne kartice i rezervišete mesta – jer iako svi ti fensi ljudi očito smatraju da vi ne znate šta je to lepo i u čemu biste mogli da uživate, vi ipak raspolažete sa zavidnim zalihama preostalog razuma da znate da je budžet jedina razlika u ukusu između njih i vas. Ali zar to nije baš divno što se posle svih nedaća vi držite tako dobro, da naš džet set smatra da ne idete na ta divna putovanja samo zato što ste škrtice koje bi radije da sede na parama, nego da im vetar mrsi kosu na Volgi? Elem, da se vratim na početnu tvrdnju – prosto volim da se vozam. Eto! Kad sam bila mala i ničim drugim nisu mogli da me umire – stavljali su me u kola i ja bih momentalno zaspala, ostavljajući njih da me vole vozikajući se okolo bez ikakvog drugog cilja osim mog mirnog sna.

Osim umirujućeg dejstva koje brundanje motora i miris benzina očigledno imaju na moju psihu, volim da putujem i zato što je to uvek nešto novo – nove kuće, novi ljudi, predeli. Pa makar i pedeset puta prošla istim putem, uvek se nadje nešto što do tada nisam videla, ili se promeni ugao pod kojim svetlost pada, ili je drugo vreme, bilo šta. Osim putovanja magistralom do Beograda.

Svo moje zabavljanje sa traženjem ostataka rascepkane srpske duše u starim kućama i vajatima, ili otkrivanja da još ima ljudi koji su zadržali identitet, pa im kuće i dvorišta pune oči i srca prolaznika – baš svo prestaje sa uključenjem na Ibarsku magistralu. Znam da me tu čeka Predrag.

Ploča je mala i siva, na metalnom ramu za koji je brižljivo zalepljen buketić od veštačkog cveća. Kad gledate sve te spomen-ploče na mestima pogibija, ne možete da ne vidite s kojom brižnošću je učvršćeno cveće – lepljivom trakom, vrpcom, u metalom okviru….Kao da se sva bol prenela u to čvrsto, pažljivo omatanje buketića i osiguravanje da ne spadne, kao da treba svima da kaže koliko je pokojnik voljen.

Ni dvesta metara dalje je Nenad. Na kraju šumarka, u hladovini. Veliki buket je bezbrojnim omotavanjem pričvršćen za stablo koje je prihvatilo poslednji njegov uzdah i čuva ga u krošnji, ako ko ume da čuje. Dvadeset pet godina nije trebalo da iskrvari tu, trebalo je da se tu ljubi. Ali ni pet stotina metara dalje čeka Srđan.

On je znao sve o ljubljenju. Ima lepo, mirno lice s punim usnama. Ali valjda svi imaju mirno lice kad se savremenom tehnologijom utisne na kamen. Jedino nemaju svi tako lepa usta, s četrdeset dve on je već otkrio koliko radosti je u običnom poljupcu kad ga daješ svom detetu. Gde si žurio, Srđane?

Mlađan nije žurio. On se odmakao celih sedamsto metara, uvek je bio specifičan i svojeglav, s neodoljivim šarmom zagonetnog mušakrca. A u suštini uopšte nije bio zagonetan, samo je malo pričao. I suviše popio te večeri. Ko ne bi – rodio mu se sin. Samo se to ne slaže sa volanom. Slaže se sa pažljivo odabranim buketićem stavljenim u mramornu vazu ispod ploče.

A Mrđan ….i Boško…i Nikola….i Vojin…Nisu stigli ni u mislima da se raduju sinovima. Jedan mrak, jedna izbočina na putu, jedna noga na gasu i jedan prasak. Mislite da je to bilo od kola? Ja mislim da je od srca koja su se slomila i izlila tugu toliko veliku da se čini da ta noć nema kraja. Njihove slike su  na jednoj ploči, buket je jedan, samo se bol učetvorostručila.

Posle toga ne mogu da gledam neko vreme kroz prozor autobusa, ali me grize savest – čekaju me oči Boška, Mitra, Nikole, Petra……Tek na ulazu u gušće naselje, ploče se razređuju i nestaju, ponovo se pojavljuju kuće, ljudi….svetlo.

Naravno da se oni ne zovu ovako kako sam ih ja nazvala, ne mogu da stignem da tačno pročitam imena i prezimena…..Samo prolazim kroz tužni špalir očiju koje mi govore “Ja sam BIO” , i ne mogu da im ne govorim “znam, znam, znam…”. I uopšte ne mogu da se setim  šta sve to još ima od izlaska na magistralu do prvih oblakodera. Kao da ulaziš u tunel bola….joj, Srdjane-Ðurdevdane, joj, Mrdjane-Mitrovdane, joj, Mladjene-Ilindane….Uvek moram posebno psihički da se spremim za taj deo puta. I razgovor.

Jer oni kažu i “Nisam morao da budem BIO, mogao sam još da budem JESAM.”

Znamo li i to?

Ili i dalje žurimo, pijemo, ne pazimo……

Čujem da se neki zalažu da se te ploče uklone. Ja sam protiv. Te ploče govore. Ja sam za to da naučimo da ih čujemo, da se ne navikavamo na njihovo prisustvo. Ja sam za to da svi upoznaju Predraga, Nenada, Srđana, Mlađana…..i da ih slušaju.

Nisu morali.

Mi ne moramo.